…pocinje od trenutka kada ne mozes predvideti sledeci korak ali jos si uvek dovoljno blizu sigurnosti da mozes da je nanjusis I da ti nedostaje. Svi smo mi programirani da znamo makar korak ispred ucinjenog, to je izvesnost koju kupimo dosadnim predvidivim zivotom, to je proizvod kom stremimo.
Zbog toga valjda ostanemo sokirano zbunjeni kada spoznamo da zmo izasli iz utabane petlje kretanja. Nedavno sam pogledala sada aktuelnu seriju Westworld, izmedju ostalog imala je jedan briljantnan detalj svog zapleta koji moze ovde posluziti kao analogija.Tu mislim na tkz ‘’domacine’’ koji su zapravo roboti presvuceni tkivom I kozom, kojima je unapred ispisan I odredjen program ponasanja, petlja kretanja u mapi izmisljenog sveta, konverzacije koje vode sa drugim domacinima I pridoslicama (koje su zapravo musterije tj mi ) I okvir improvizacije u tim unapred odredjenim ponasanjima I konverzacijama iz kog se ne izlazi. Ukoliko bi se tako nesto desilo konkretnom domacinu to bi bilo tretirano kao ‘’tehnicki kvar’’.
Zamisao je uistinu briljantna i tkz ‘’petlja kretanja’’ je nesto sa cim sam vrlo lako mogla da se povezem. Kada sam se malo dublje zamislila, nisam mogla ignorisati koliko malo improvizacija sam pravila dugi niz godina a iskorak iz okvira utvrdjenog mozda nikada nisam ni imala. Doduse u mom slucaju upravo u toj cinjenici lezi kvar. .nekako je porazavajuce….najbolje je ne istrazivati je li to usled nedostatka pameti ili hrabrosti u svakom slucaju eto me. ..opasno se udaljavam od petlje sigurnosti.. Secam se momenta kada sam resila da cu menjati scenografiju iz temelja, bilo je to nedavno. Prvo ma zapljusnuo strah poput ledenog talasa jer sam znala da iskorak u mrak podrazumeva potpuni gubitak prijatnog egzistiranja koju izvesnost donosi.
On dalje znaci da ne nosis nista sa sobom, zapravo prvo te osine suocenje da nista ni nemas, zbog cega si dospeo u zonu samopreispitivanja ,a sve je bilo usmereno ka tome da nesto steknes, e onda kad shvatis da nemas nista I zaista to sazvaces onda dodje olaksanje jer uvidjas da je rizik na tom licnom planu zapravo vrlo mali. Zatim, taj iskorak znaci zaboraviti sve sto si mislio da znas, instrumente rezonovanja ,vrednovanja ,metode razmisljanja, zastarele percepcije ,tudje ,pozajmljene ,sklepane tudjim materijalom …sve valja strpati u isti emocionalni prtljag sa onim niskim licnim rizikom I skloniti iz vidnog polja.
Iskorak u mrak kao I iskorak u smrt, dize adrenalin I rasplamsava zivot vracajuci secanja na ono sto je stvarno vazno…strah je odlican filter bitnog I nebitnog jer inhibicije nestaju, nema se vremena za njih..samo gola iskrenost I istina koja je uvek jednostavna.
U nekom trenutku naslucujes da ce se panika stisati, I doziveces katarzu..ali sve je to uslovljeno faktorima usko vezanim sa prihvatanjem postojeceg stanja I istinskom predajom toj zelji da se ode daleko od propisane petlje , a koja ustvari nijei zelja nego potreba. Snazna potreba da se istinski probudis ,jer do tog trenutka vec uvidis da si dugo u svojevrsnoj komi..kada se bura spoznaje smiri I svi shokovi prodju naslucujem da ni taj mrak u koji osecam da sam iskoracila nece vise biti tako crn. Prociscenje koje sledi donece neki novi vid I prepoznacu iskru u svoj svojoj jasnoci. Iskru sopstvenog identiteta ,samoprepoznavanja nakon sto su otpali svi drustveni ,moralni, religiozni, I ostali filteri spoljnih autoriteta. Malo je reci ‘’verujem’’, jer ZNAM da je svako negde svestan postojanja, pa u najgorem slucaju naslucuje ako vec jasno ne zna gde mu lezi iskra. Ona se grcevito bori da izadje napolje po cenu da unisti svoje energetsko jezgro iznutra..svaki put kad nanjusi da je neka spoljna aktivnost srodna njenoj samorealizaciji ona vise ne miruje…snagom instinkta I upornoscu zivotne sile ona prsti napolje…u opiljcima..u varnicama…u atomima u plamenovima..
Ona je poput uobrazilje kada se gleda mutnim ocima ,kada se iskrivi uverenjima I pravilima I hladno unizi I marginalizuje nastavlja egzistirati ipak na nivou ideje ,ali ona naglo jaca kada je pustis da zivi… Bez nje nema identiteta , ne u smislu imena I prezimena nego u smislu jedinstvenog energetskog otiska koji ostavlja svako od nas. I konacno, ona se uvek nalazi sa druge, one nezgodne strane komforne zone, jer proizilazi iz same sustine..Bez nje smo samo ‘’domacini’’, sa njom dobijamo na dubini sa kojom smo rodjeni..U tom smislu treba hrabrosti ka njoj iskoraciti I uopste primiti ono sto ona moze dati, zatim razumeti I znati, istinski znati, a to se sve poklopi kada je tajming pravi za takvu vrstu budjenja. Samo iskorak je tezak. I ne zaboravi, kad se vec na njega odlucis, vise se ne osvrci – ne ides na tu stranu 😉
Kucni Cvrcak 